Како је одгајати близанце, са којим се изазовима сусрећу њихови родитељи, како се сналазе у школи, како лако преваре наставнике, колико су различити а исти, каква је то посебна веза између њих , да ли стварно кад се један удари и другог заболи, могли смо чути у ОШ „Јован Јовановић Змај“ где је организован Сусрет близанаца.

У клупама „Змаја“ тренутно седи осам близаначких парова свих узраста – Софија и Теодора Тумбас Локетић, Уна и Хана Пеић Тукуљац, Јован и Лана Антић, Петра и Павле Керлета, Богдан и Душан Скала, Ана и Маша Марјановић, Петра и Павле Пољаковић и Анастазија и Бенџамин Жига.

Док Јован тренира фудбал, његова сестра Лана Антић највише воли да црта. Иако су тек у другом  разреду, већ међусобно помажу једно другом.  

Софија и Теодора Тумбас Локетић, ђаци прваци, су наизглед врло сличне, али веома различите, што показује и њихов јавни наступ.

- Не седимо заједно, учитељица нас је разместила. Код куће се играмо заједно, али не преписујемо једна од друге. Ја то недозвољавам – одлучна је Софија, која жели да постане ветеринар, док њена сестра жели да буде учитељица. – Заједно идемо на кошарку, балет а ускоро ћемо и на пливање. Теодора је боља у балету а ја у кошарци.

Уна и Хана Пеић Тукуљац, ученице другог разреда, воле да читају и сјајни су ђаци, својим родитељима Дајани и Горану  свакодневно доносе велику радост и прегршт занимљивих тренутака које ће увек памтити.

- Још као врло мале, са четири године, успеле су да „превеслају“ тату и добију слаткише које им он није дозвољавао. Једна га је извела на терасу и замајавала, док се друга попела на кухињу и дохватила она што су хтеле да поједу.  Шта ће, тата је после морао да им дозволи – сећа се Дајана. – Таквих сличних ситуација је било заиста много, неких се сећамо ми, неких баба и деда. Између њих је дефинитино посебна повезаности.

Петра и Павле Керлета воле да уче биологију, али и друге предмете,друже се са свима у одељењу а у слободно време играју одбојку. Од када је постала њихова мама Тијана све ради у пару и не може да замисли да ради другачије, док тата Жарко тврди да одгајање има много предности.

- Мислим да је лакше са близанцима јер све раде и уче заједно, истовремено.  Верујем да је то лакше него када је мала разлика између деце – сматра Тијана.

Слично искуство има и Мирјана, мајка Душана и Богана Скале, која поред њих има и старију ћерку, те може да пореди како је одгајати једно дете а како близанце.

- Бака нам је много помогла, у сваком тренутку је требало да буде двоје око њих. Кад један плаче, плаче и други, кад је један гладан и други је. И данас имамо ситуације да један зове на телефон и пита нешто, а чим се заврши разговор, други зове да пита то исто – објашњава мама Мирјана.

Ана и Маша Марјановић су мали матуранти, кандидати су за Вукову диплому, и сјајне фудбалерке ЖФК „Спартак“. Готово су идентичне и није им страно да одговарају два пута јер их наставници не препознају.

- Фудбал смо почеле да тренирамо пре пет година и са школом и са клубом смо биле прваци државе – поносно ће Ана и Маша.

Иако ликом исте, карактерно су много разлчите, те њихова мама Наташа тврди да је одгајање близанаца захтеван задатак јер  у исто време морате исту ствар да објасните на другачији начин.

- Морате и да се поставите другачије. Примера ради, један прихвати објашњење одмах, а другоме треба  доказ за све, и то некад по пет пута – додаје Наташа.

Иако тврди да је њен брат Павле бољи ђак, Петра Пољаковић је од малена, сестрински, заштитнички настројена према њему.

- Он је више заинтересован за школу, а ја сам лења – искрено ће Петра, такође осмак.

Тако је одувек и без обзира што се често не слажу, тата Петар открива да су увек ту једно за друго када загусти.

- Они су стварно различити, као да их није једна мајка родила, али у кризним ситуацијама то њихово јединство је неописиво. Петра је увек давала подршку брату, он сада није такав и окренут је више друштву – каже тата Петар.

Анастазиа и Бенџамин Жига су такође увек ту једно за друго и помажу се међусобно када год је потребно. 

ЈОШ ФОТОГРАФИЈА СА ДАНА БЛИЗАНАЦА